Radovanje unazad

English

Sutra se radujem onome čemu sam se radovala juče.

Radujem se mirisu jutarnje kafe, parčetu kolača, razgovoru, zagrljaju, poljupcu...Zašto? Zato što jednog dana neću smeti da pijem tu kafu, kolač neće imati ko da napravi, sagovornika možda neću imati, zagrljaj neće biti prioritet, a za poljubac ću morati da čekam.

Neću da zaboravim ni ona prošla radovanja jer znam da će jednom postati nedostajanja. Onda u trenutku kada ih se prisetim, evocirajući uspomene, zagrle me...kao da su tu.

Te prošle radosti mi ulivaju onu sigurnost roditeljske brižnosti i dopuštaju mi da se vratim svojoj dečijoj mašti, kada je sve bilo moguće. Mnogo su nam zabrana stavljali u odrastanju tako da je moja mašta brzo pobegla. Zaključali su je kada sam počela da koračam ka svetu odraslih i taj ključ dali strahu.

Sada maštam ali sa bojažljivim osmehom, imam strah od prepuštanja. Kao da ne smem ili sam toliko luda, što verujem u te snove. A onda se zapitam da li su moji snovi nedostižni ili ovi ljudi koji žive u granicama svog uma, nisu dovoljno lucidni? Oni koji su zaključali vrata mašti, snove ne puštaju ni u dvorište, misleći da će večno živeti, zaboravljajući da je jedina granica koju ovde imamo, ograničeno vreme života na Zemlji. Granice postavlja um, dok život pruža mnogo radovanja, samo je pitanje da li ih primećujemo.

Oni se zovu mikromomenti sreće.

Zato se podsetite na radost koju ste imali, verujte u onu koja stiže i uživajte u onoj koju je tu, sada da vas zagrli.